Mladi sve češće napuštaju velike gradove i sele se u manja mesta – novi trend ili prolazna faza?
Dok su decenijama unazad najveći gradovi važili za epicentre prilika, ambicije i „pravog života“, poslednjih godina primetan je drugačiji obrazac. Sve više mladih odlučuje da napusti urbane sredine poput Beograd i Novi Sad i preseli se u manja mesta, pa čak i sela. Nekada je odlazak iz velikog grada smatran korakom unazad, danas ga mnogi vide kao unapređenje kvaliteta života.
Razlozi za ovakvu odluku su različiti, ali se najčešće svode na tri ključna faktora – troškovi života, rad na daljinu i promena životnih prioriteta.
Cene zakupa stanova u većim gradovima u poslednjih nekoliko godina značajno su porasle. Kirije su za mnoge mlade ljude postale ozbiljan mesečni teret, naročito za one koji žive sami. Uz račune, prevoz, parking i svakodnevne troškove, život u metropoli često zahteva mnogo više od prosečne plate. U takvim okolnostima, ideja o selidbi u mesto gde su troškovi niži postaje sve primamljivija.
Paralelno s tim, rad na daljinu, koji je tokom pandemije postao nužnost, danas je u mnogim sektorima ostao praksa. IT sektor, digitalni marketing, dizajn, administracija, pa čak i pojedini poslovi u finansijama i obrazovanju omogućili su zaposlenima da rade iz bilo kog mesta. Kada kancelarija više nije vezana za određenu adresu, ni mesto stanovanja ne mora da bude.
„Shvatio sam da svakog meseca izdvajam gotovo polovinu plate na stan i račune. Kada sam dobio mogućnost da radim od kuće, počeo sam da razmišljam zašto uopšte ostajem u gradu“, kaže Nikola (31), programer koji se iz Beograda preselio u manji grad u zapadnoj Srbiji. „Sada živim u kući sa dvorištem, imam više prostora i manje stresa, a posao radim isto kao i ranije.“
Osim finansija, važan faktor je i kvalitet života. Gužve, saobraćajni kolapsi, nedostatak parkinga i svakodnevna užurbanost mnogima su postali izvor hroničnog stresa. Život u manjoj sredini često znači sporiji ritam, manje zagađenje i više vremena za porodicu i lične aktivnosti.
Sociolozi ističu da je u pitanju i generacijska promena vrednosti. Dok je ranijim generacijama simbol uspeha bio stan u centru i posao u velikoj kompaniji, današnjim tridesetogodišnjacima važniji su fleksibilnost i ravnoteža između privatnog i poslovnog života. „Više nije presudno gde živite, već kako živite“, objašnjava jedna beogradska sociološkinja. „Ako posao možete da obavljate sa laptopa, onda prirodno preispitujete da li vam je svakodnevna gradska dinamika zaista potrebna.“
Ipak, preseljenje u manju sredinu nosi i određene izazove. Infrastruktura, zdravstvene usluge, obrazovne ustanove i kulturni sadržaji često su ograničeniji nego u velikim gradovima. Za porodice sa decom to može biti presudan faktor. Takođe, povratak u manju sredinu nekada znači i manji izbor poslova ukoliko dođe do promene zaposlenja.
Zanimljivo je da se ovaj trend ne odnosi isključivo na povratak u rodna mesta. Sve je više mladih koji biraju lokacije koje do sada nisu imali nikakvu ličnu vezu sa njima – planinska sela, banje ili gradove srednje veličine. Presudni su mir, priroda i povoljnije cene nekretnina.
Pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li je reč o trajnoj promeni ili o reakciji na trenutne ekonomske okolnosti. Ukoliko kompanije u budućnosti budu insistirale na povratku zaposlenih u kancelarije, deo onih koji su se odselili mogao bi da se vrati u velike gradove. S druge strane, ako se fleksibilni modeli rada zadrže, moglo bi doći do dugoročnog preoblikovanja demografske slike zemlje.
Za sada je jasno da ideja o „uspehu“ više nema isto značenje kao pre deset ili dvadeset godina. Za neke je to i dalje gradski tempo i poslovne prilike, ali za sve veći broj mladih uspeh podrazumeva mirnije jutro, kraće redove, manje buke i više vremena za sebe.
Da li je ovo početak novog društvenog obrasca ili samo prolazna faza, pokazaće naredne godine. Ono što je izvesno jeste da odlazak iz velikog grada više nije znak neuspeha, već svesnog izbora.
